|
|
Nastavak popularnog prvog dijela dnevnika pod imenom "Dnevnik jednog Varošanina" koji je prekinut zbog "tehničkih" razloga.
Nogometni kantun
Odličan blog, posvećen najvažnijoj sporednoj stvari na svitu.
Sportnet
Najbolji sportski internet portal u Hrvatskoj
Blog.hr
Objavljeno
22. Derbi svih derbija
21. Od Božića do Velog Varoša
20. Oće li taj ZERP?
19. En ti tv pretplatu...!
18. Već smo prvaci svita
17. Sprdačina od kutka - Najčitanije!!!
16. Đir po Velon Varošu
15. Četri miljuna izbornika i Mrle
14. Ljudi moji, je li to moguće?!
13. Umisto naslova
12. Neću politiku u moju butigu
11. Kad kiša pada u Splitu
10. Krevet
9. Menadžer
8. Mate Guba
7. Koja je to kurbanjska srića!
6. Radni dan u Parku
5. Ljube, postolar i travarka
4. O najvažnijoj sporednoj stvari na svitu (2. dio)
3. O najvažnijoj sporednoj stvari na svitu (1. dio)
2. Vespa
1. Park
Do ovog momenta navratilo je:
website design
posjetitelja...
| siječanj, 2008 | > | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | 31 | |||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Objavljeno 27.12.2007.
Božić je proša. Za većinu Hrvata bija je isti ka i lani. Jedina je razlika bila u tome šta se ove godine još više trošilo i to i ovaj put (ka svake godine) rekordno. Mi Hrvati jednostavno volimo trošit. Svake godine toliko potrošimo love po glavi stanovnika da skoro svaki put uđemo u Ginesovu knjigu rekorda. Uopće ne razumin naše ekonomiste koji nan cilo vrime govore kako ćemo bankrotirat, kako tribamo manje dizat kreditea i više štedit, kako smo previše zaduženi... Nije mi jasno kako možemo bit previše zaduženi kad se itamo sa parama ka navijači sa bengalkama za vrime najžešćih derbija bilih i modrih. Ljudi, ostavite nas na miru! Pustite nas da trošimo! Da smo siromašni, štedili bi, ali pošto smo ovako bogati, moramo se i mi malo razbacivat sa novcima. To šta će nan se ova rasipnost kad tad obit o glavu, nema veze. Ionako se neće nama obit o glavu, nego će buletu platit naši praunuci...
****
Jutros me za prijatelj s faksa Ante da se nađemo.
- Alo, di si?
- Evo me doma.
- Aj, oćemo se nać.
- Može, a di ćemo?
- Budi u ton kafiću, u deset ipo, i nemoj kasnit.
Doša san točno u uru koju smo se dogovorili. U kafiću je bilo sve puno mada je radni dan. Ali u nas je uvik sve puno. On je već sidija i čeka. Ante ima običaj nekoliko sati dnevno provodit po kafićima. Vjerojatno je čovik obaša sve žive kafiće u gradu i okolici. Svaki put kad bi neko na faksu spomenija neki kafić u kojen je bija, uvik bi se Ante javija sa rečenicon:
- Bija san tamo. Nije loše.
Koji god kafić da se spomene, njemu tamo nije bilo loše.
- Opet si zakasnija, a jesan ti lipo reka u koju uru da dođeš... - "pozdravlja" me uvik po iston običaju, mada ja skoro nikad ne kasnin. Pokazujen mu uru na mobitelu. 10:31.
- Onda, Ante, kako je?
- Dobro je... A reci mi, šta ti jučer nisi tija ić s nama gledat onaj turnir Četri kafića?
- Nije mi se dalo. Bija san umoran.
- Bilo je prejako. Bija je i Rakitić.
- Znan, čuja san. Nego, ništa mi ne spominješ Božić. Cilo vrime si nan govorija kako jedva čekaš Božić, kako ćeš se natuć spize ka prase...
Ante gušta jist spizu. Taj čovik dnevno satare ogromne količine različite hrane. I šta je najtragičnije, uvik je gladan.
- Nije bilo loše. Prvo san na Badnjak maznija bakalarčića, a na Božić san udrija na meso. Mada, odma ću ti reč, nisan se baš nešto posebno ubija od hrane. A ti, čujen da opet ideš na djetu?
- Ja? Odakle ti to? Kad san ja to bija na djeti. Otkad nas je Ićo (profesor tjelesnog) počeja gazit na tjelesnon, uopće neman namjeru skidat kile. Uostalon, ne triba mi...
- Normalno da ti ne triba. Tribaš jist više, a ne razmišljat o mršavljenju.
- Iman sasvin normalnu kilažu za svoju visinu.
- Koliko imaš kila?
- 77.
- Malo ti je to. Ja san se prije tri dana mirija i iman 86 kila.
- Normalno kad si veći od mene.
- Šta ćete popit? - pojavija se iznenada konobar. Sva srića.
Ante je uzeja capuccino, a ja sok.
Pričali smo još dobrih po ure o svemu i svačemu, a onda je mene štufalu.
- Iden ća.
- Ma di ćeš prije?! Tek je jedanajst i kvarat.
- Ne da mi se više stat ovde. Cili san se usmrdija od ovog dima. Zaželija san se friškog zraka.
Otiša san do Varoša. Računa san bit će nekoga gori u Parku. Normalno da nije bilo nikoga, osin puste dičurlije. Tek nakon petnajstak minuti pojavili su se Lija, Koven i Gvardi. Govori mi Lija, čin me vidija:
- Sinoć smo bili u Mastersa. Koven je bija prvi put.
- Ozbiljno?
- Je. Bilo je veselo.
- Oli ste se opet "stukli"? - kad mislin "stukli", onda mislin da su se nalili ka letve.
- Jesmo malo. Ali triba si vidit Matu u ponediljak navečer. Toliko je bija očajan, da je u crkvi molija svakoga da ide sa njin u Mastersa na Halida Bešlića. Vidi se da čovik nije odavno loka.
- Bože moj koje su ovu pijandure - mislin se ja. - Još ovi ostali i ne piju tako često, ali Mate. Taj čovik je teški alkoholičar. Mogu mislit šta će bit za pet-deset godina ako nastavi ovin ritmon. Lipo san mu prije dva miseca reka da je pretjera, i da triba stat na balun, a ne tri puta tjedno stuć se ka letva. Normalno da me nije obadava. Još je mislija da se zafrkajen.
I sad kad dobro razmislin, vidin da se u Parku okuplja ogromna ekipa alkoholičara. Šta će tek bit kad počnu ova dica izlazit vanka? Sve me je straj da će Park za koju godinu izgledat ka komuna za alkoholičare...
S obziron da san počeja pisat o crnin temama, iden ća, da ne napišen još koju grubu besidu.
Zdravi i veseli bili...