O najvažnijoj sporednoj stvari na svitu (1. dio)

nedjelja, 27.01.2008.

Objavljeno 8.10.2007. u 15:41
Uoči utakmice

Ima san namjeru ovih dana objavit nekoliko postova koje san napisa unaprid u Wordu, ali planove mi je prominija jučerašnji derbi između bilih i modrih (mada bi se po boji dresova Dinamovci mogli zvat komodno narančasti).
To popodne doša san u Park. Bilo je oko šest uri. Nisan zna di ću gledat utakmicu, a ima san dvi mogućnosti. Moga san ić u jednog prijatelja doli na Spinut, kod kineskog zida, a moga san sa Milanon i Ratkon ić u kafić gledat balun. Na utakmicu mi se nije dalo ić. Glavni razlog je bila cijena karte. Pedeset kuna za sjever! Krvi ti irudove! Hajduk nikad nije bija u većoj krizi otkad je Hrvatske, Dinamo nan je uteka jedanajst bodova. Uprave praktički više nema. I onda ona govna, koja su ostala vodit klub, nabiju cijene ka da igramo sa Arsenalon ili Barcon. Šta oni mislidu? Da san ja cukun? Tri ure san sta u redu za Sampdoriju, pa valjda "oni" misle da je to malo i da bi triba još dat pet banki i ka najveća šempja gledat taj njihov balun. Dobro, gledat ću ih, ali na neko jeftinije misto.
Inače, Veli varoš je poznat u gradu ka kvart iz kojeg najviše ljudi ide na utakmicu. A od ovih šta ih znan jedino idu Šele i Koven. Kriza se vidi i u ton pogledu.
Do sedan ipo mislija san se di ću otić. Na kraju san odlučija da ću sa Milanon i Ratkon ić u Libra (to van je doli na Šperunu, odma nasuprot sv. Frane). Milan časti i neman namjeru to propustit. Spustili smo se u kafić kvarat od ure prije početka. Ušli smo unutra i neugodno smo se iznenadili kad nan je konobar reka da neće prinosit Ajduka jerbo moraju gledat ragbi pa da će nakon toga gledat neki film. Utekli smo vanka.
- Di ćemo onda? - pitan ja.
Ratka je spominja neke kafiće koji su meni u ton momentu bili na kraju svita. Petnajst minuti prije početka ja ne znan di ću gledat prijenos a nigdi nema poštenog kafića, osin pustih konobi po Varošu di se skupljaju lokalni redikuli.
- Ajmo ća gori u Vidilice. Bit će prijenos sto posto jer je Šurjak vlasnik. - sitija se Milan i spasija nas.
Potrčali smo gori. Došli smo gori cili uspuvani, već napola oznojeni. Ratka je bija cili satran jer je vuka biciklu sa sobon priko cile Senjske ulice i onih stotinjak skala do prve vidilice.
Milan je uša odma unutra vidit oće li bit prijenosa i ima li mista. Bilo je mista zato šta nije bilo nikoga. Ratki san pomoga nać misto za vezat biciklu. Ne znan šta ju je triba vezivat. Ovakva kakva je, teško bi je ko ukra.
- Ma ima neonku koju san stavija prije par dana. - pravda se on. Kada mu je ta neonka podigla puno cijenu bicikle. Jedina dobra stvar te neonke je šta svitli na sto kilometara. Kad je upali vjerojatno ga vide oni gore iz NASA-e. Problem je šta ne osvitljava ništa. To izgleda ka laser plave boje.
Inače, vlasnik bicikle uživljen je u tu vrstu prijevoznog sredstva. On se sa njon svugdi voza. Marendaje, večeraje, vjerojatno i spava sa njon. Jedan put san ga i pita spava li sa njon, ali nije mi ništa odgovorija. Da ne bi ispalo da bidnog čovika gadin (šta mi nije stvarno na kraj pameti... Ubijte me ako lažen!), moran spomenit da je odličan vozač. On će sa bicikleton učinit sve šta mu padne napamet. Može se po ure vozit na zadnje kolo. Ja mislin da zna vozit bez ruku sa zatvorenin očima. No, unatoč ton velikon talentu, u subotu navečer prosuja se na rivi isprid masu svita. Nisan tamo bija, ali svjedoci, koji su imali tu sriću prisustvovat toj komediji, rekli su mi da je to bija pad kojeg se ni najveći kaskaderi ne bi posramili.
Kad ju je konačno uspija vezat ušli smo u kafić. Derbi taman šta nije počeja. Naručili smo po glavi svaki po litre pive. Milan je još naručija i cedevite.
Konačno je počelo. Njih dva odma su zapalili prvi duvan. Ratka je dimija najviše, a reka mi je nekoliko puta da se ostavija ili da će se ostavit duvana. Valjda je to od nervoze. Ja nisan bija nervozan. Ovaj Ajduk više me ne može iznervirat. Nije prošlo puno vrimena i primili smo gol. Gospu ti ćaćinu i materinu Baliću! Vraga izili u svakoj kuni koju si dobija ti i cila ova gubava momčad! Prvo poluvrime nismo prišli dva puta centar.
- Ovi igra ka i ja - govori nan Ratka. Tragično je to bilo čut, a nažalost, bija je u pravu. Koliko god mu je Bog da taj talenat za biciklu valjda mu je isto toliko uzeja za balun. Čovik stvarno ne zna igrat. On ne da ima dvi live noge, nego pari mi se kad igra balun da uopće nema nijednu nogu. - Nikad mi nije bija interesantan nogomet - reka mi je to jedan put. Evo sad izgleda da ga zanima.
Završilo je poluvrime. Bijeli su odigrali ispod svake kritike. Kad bi reka očajno još bi ih pohvalija.
Drugo poluvrime neću puno spominjat. Balić je ponovno zapliva u jednoj situaciji, i Dinamo je da drugi gol i riješija utakmicu. Kalinić nas je spasija od sramote koja se mogla dogodit.
Izašli smo tužni iz kafića. Milan je bija ljut. Sva srića da je taj dan dobija na kladionici dvista kuna pa ga je to u neku ruku smirilo. Ratka je bija bisan ka ris.
- Kako ih nije sram! Da bog da obe dvi noge polomili! Vrag odnija njih i ko in nosi te šugave glave! Pa i ja boljen igran od njih!
Spustili smo se u Park. Doli nas je već čeka Stipe. Dežurna ekipa koja komentira utakmicu počela se polako okupljat.

Nastavak slidi...

| Komentari (0) | Print | # |

<< Arhiva >>

	siječanj, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31

Opis bloga

Linkovi

nedjelja, 27.01.2008.

O najvažnijoj sporednoj stvari na svitu (1. dio)