Radni dan u Parku

nedjelja, 27.01.2008.

Objavljeno 12.10.2007. u 16:21.

Već san pisa o tome kako izgleda naš Park. Svima onima kojima je ovo prvi post, koji čitaju na ovon blogu, preporučija bi da prvo pročitaju prvi tekst u kojen je ukratko opisano to "sveto" misto.

Park je takvo misto na kojen se rijetko događa da po danu ne bude bar jedan čovik. Može padat i kiša, može tuč najladnija bura, mogu cipat gromovi, ali uvik će se nać neko di sidi ispod stabla. Niko se ne boji da bi grom moga opalit u taj bor jer igralište se nalazi praktički na Marjanu. Nema niti sto metara do šume. I sad zamislite koja bi to bila pegula da grom, od milijardu stabala, opali baš u taj. Žrtva stvarno ne bi imala sriće.

Život u Parku, recimo suboton, počinje najranije ujutro. Mali Toni zajedno s Franon, Kikijen i još nekon dičurlijon dolazi već u osan, devet uri. Igraju na balun ili se tu okupljaju, odakle zajedno idu na trening.
Toni trenira u Krilnika. Ide u peti, šesti razred. Ne znan točno. Nije neki igrač, ali ima jaku livu nogu, dobar, relativno precizan udarac. I to je sve. Brz je ka moja baba koja je operirala kolina nekoliko puta. Pamet mu je ipak jača strana.
Frano je zato ogroman talenat. Trenira u Dalmatinca. Dite je sa deset godina naučilo opalit volej i livon i desnon nogon. Sa balunon zna sve. Brz je, žilav, ne boji se nikoga. Na terenu bez greške može proć najmanje tri igrača. Po kvaliteti, sigurno je dvi-tri godine isprid svoje generacije. Problem je šta mu je mozak zakržlja. Kada ga nema. Kvocijent inteligencije mu se uspoređuje sa osušenim kaktuson.
Franin brat Kiki, kombinacija je Tonija i svog, godinu dana starijeg, brata. Ali ipak sve u slabijen obliku. Na momente čovik bi pomislija da je mali pametan ka Salamun, a opet, s druge strane vidi se da mu je mozak samo malo manje zarđa od bratovog.

I tako, oni se tu igraju do jedanajst uri, a onda mi dolazimo. Obično među prvi dolazi Gvardi, koji živi na Spinutu. Uvik dolazi sa biciklon. Samo san dva puta doživija da ga vidin kako na noge dolazi u Park. U tu uru, dolazi i Milan, ako nema praksu. Lipo sidne na klupu i zapali duvan. Nakon njih dolaze Lija i Haso.
Lija je košarkaš. Ne znan u kojen točno klubu trenira. Uvik zaboravin. Nije ekstra talenat, ali čovik se trudi i uporan je. Nije propustija tri treninga u zadnjih nekoliko godina. Mislin da bi moglo bit nešto od njega ako nastavi tako. Pretpostavljan da mu je uzor Dražen Petrović. Dosad se, koliko ja znan, ozljedija dva puta i to oba puta kad je igra balun na igralištu isprid škole Marjan.
Haso pleše u Jedinstva. Sa njima je proša već po Europe. S obziron da zna plesat ima mota za balun i po meni je najbolji dribler u Velon varošu. Hasu san tin imenon zva otkad znan za njega. S obziron da me on zamolija da ga ne zoven više tin debilnim nadimkon zvat ću ga kako se i inače zove, Toni. I on je nedavno počeja dolazit sa biciklon pa kad dođe i Ratka sa svojon onda je to takav promet na skalama između Parka i ulice. Ljudi ne bi mogli prolazit, pa su znali izbijat skandali.

Poslin njih dolazin ja. Prije san dolazija ranije, kad san živija u Senjskoj. S obziron da sad živin u Brodarici dolazin malo kasnije ali ipak dosta ranije od nekih drugih. Naprimjer, uvik dođen prije Kovena kojemu je Park pedeset metara od kuće. On obično navrati oko podne zato šta u tu uru ide kupit kruv u Ljube (svima koji ne znaju ko je Ljuba neka odma pročitaju post objavljen dan prije ovoga). Zapravo ne ide on, nego uvik neko dite koje pošalje. Taj čovik nenormalno jede. Dnevno pojede najmanje tri sendviča od po kila. Svako dvi ure mora nešto pojist. Sićan se da je nedavno prvo izija pola "francuza", pa je "samo" po ure nakon toga satra lepinju sa ćevapima jer je, eto, opet ogladnija. Vi koji sad ovo čitate, a koji ne znate Kovena, pomislili bi sigurno kako je to neko debelo govno koje poždere sve šta mu dođe prid usta. On ne da nije debel, Koven nije niti ugodno popunjen. Da ga ne znan pomislija bi da mu doma ne daju jist. Da ga drže na djeti. Do nedavno je iša u teretanu, ali je odusta zbog previsoke članarine.
Zaboravija san napomenit kako već prije jedanajst uri, dođe i Šele. On svakodnevno, osim kad je u školi, dežura u Parku. Znan, da kad je bija bolestan, nije iša u školu, ali je zato dolazija u Park. Ima čovik pravo. A šta se to može naučit u školi? Prave, životno bitne stvari uče se na ulici. Puno puta događalo bi se da bi neko od nas, ko je bija vanka, u gradu, prvo navratija do Parka a tek onda iša doma javit se materi. Šele je navijač Hajduka i to žestoki, a opet najžešće pljuca po bijelima. Po tome kako gadi naše i kako hvali Dinamovce, reka bi čovik da je navijač modrih od rođenja, ali to nije istina. On je redovit na svakoj utakmici na Poljudu. Uvik je na sjeveru, u pravilu na sjeverozapadnoj tribini.
Šelu još zovu i Bego. Zapravo tako ga zove samo jedan mulac, kojeg i sam Šele zove isto, Bego. On se zove Zvone. I pošto ja neman namjeru nikoga zvat muslimanskin imenima, on će se u daljnjem tekstu zvat onako kako se i zove. Mali Zvone (znan još jednog Zvonu koji je stariji od njega, pa onda kad govorin mali Zvone, onda mislin na ovog mlađeg, da ne bi bilo zabune) ima starijeg brata Stipu kojeg ste mogli upoznat u jednon postu, nedavno objavljenom. Uživljen je u formulu. Zna dotijednu stazu, njezino ime, dužinu, pobjednike zadnjih dvadeset sezona. Razumi se u bolide, točno će van reć di je koja vida zavidana, koje su gume najbolje za koju stazu. Dobar je i kladioničar. Kurba jedna, kada je malo puta dobija. Svaki vikend odigra jedan tiket, i baren svako treći dobije. Kad bi ja tako dobiva, ne bi mi uopće tribalo radit, pardon učit...
Zvone dolazi oko jedanajst ipo. Njegov brat Stipe, dolazi rijeđe, ali ako dođe onda je to oko podne. I on je ima neke kladioničarske pothvate koji su dobro krenili ali su loše završili.
Najkasnije do podne dođe moj rođak Bruno, koji živi u istoj kući u kojoj san ja prije živija. Ponekad dovede mlađeg brata, malog Marina, da se igra sa dicon. Dite ima četri-pet godina i nisan vidija većeg živca od njega. Malome ne triba puno da ispali na nerve pa da počne mlatit sve oko sebe. Naučili smo ga puno lipih stvari, među kojima je i ona da triba izmlatit pedere, odnosno pejdele kako on to smišno reče.

Mi tako ćakulamo, i onda, kad već pola svita ide doma na obid, dolazi Mrle koji misli da je još i uranija.
- Oćeš li ti ikad doć u Park prije jedne ure? - pitamo ga mi, a odma znamo šta će nan odgovorit.
- A slušaj, neko triba i radit...
Koji put bi se zna i opravdat na drugu fintu:
- Brija san se 45 minuti. Lipo polako, da se ne porižen.
A cili se sasika, raskrvarija po licu.

Jutarnji boravak traje do dvi ure. Onda svi mi, koji smo ostali malo duže od ostalih, idemo doma obidvat.

| Komentari (0) | Print | # |

<< Arhiva >>

	siječanj, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
	1	2	3	4	5	6
7	8	9	10	11	12	13
14	15	16	17	18	19	20
21	22	23	24	25	26	27
28	29	30	31

Opis bloga

Linkovi

nedjelja, 27.01.2008.

Radni dan u Parku